Меша Селимовић је као најмисаонији стих српске књижевности издвојио стих из Горског вијенца: Што је човјек – а мора бит’ човјек, а као најузвишенији ‒ стих из баладе Омер и Мерима: Ђул мирише – Омерова душа.
Драги ученици, напишите који је ваш омиљени стих из српске народне поезије и којим бисте га придевом окарактерисали (најлепши, најплеменитији, најзагонетнији, најосећајнији …).
СЛАЊЕ ПРЕДЛОГА ЈЕ ЗАВРШЕНО, ХВАЛА НА ИНТЕРЕСОВАЊУ!
