Библиотека Књижевност и језик - књига 24
Готово два века је прошло откако се српска наука ухватила у коштац са лингвистичком дисциплином коју данас називамо творбом речи. Иако наизглед на периферији језичких и књижевнојезичких питања, на плану творбе речи је за ово време ангажован готово најзначајнији научнички потенцијал у Срба. Довољно је поменути само нека имена − Вука Караџића, Стојана Новаковића, Александра Белића, Радосава Бошковића, Михаила Стевановића, Ивана Клајна, а значајан допринос на овом пољу дали су и страни слависти. Ови истраживачи су оставили десетине вредних научних монографија и на стотине студија и чланака из ове лингвистичке области. То довољно гововори о значају ове дисциплине која тежи да проникне у саме механизме стварања речи, непосредно се ослањајући на друге лингвистичке феномене, те разводњујући границу према блиским дисциплинама, пре свега морфологији и лексикологији…
Библиотека Књижевност и језик - књига 32
Књига ЛИНГВОМАРГИНАЛИЈЕ Боже Ћорића сачињена је – по речима аутора – „од одабраних радова објављених раније у разним домаћим и страним публикацијама“ (5). „Наоко маргиналне, али недовољно осветљене или узгредно описиване језичке појаве“ (5) – Ћорић методолошки извлачи са периферије лингвистике, проблематизује их и размешта по различитим нивоима фундаментално засноване језичке базе.
У једном броју радова Божо Ћорић научним аргументима устаје против догматизма и настраности у лингвистици, откривајући језичке ‘маргиналије’ као значајан лингвистички и социјални простор за разрешење научних неистина, политичких заблуда и језичких злоупотреба. У другима покреће извесна питања српске филологије и лингвистике која заслужују стручну пажњу, и о којима аутор износи сопствено компетентно мишљење…
Јелена Јовановић
Библиотека Књижевност и језик - књига 45
Динамични друштвени процеси на смени 18. и 19. в. нужно су водили разрешењу кључних питања тадашње српске културе: којим типом књижевног језика и каквом ћирилицом Срби треба да пишу у будућности. Иако се расплет језичких полемика протегао и на период после објављивања Рата за српски језик и правопис Ђуре Даничића, централног филолошког дела објављеног 1847, те се може говорити и о томе да је захватио читав 19. в., педесетогодишњи период између 1768. (појава Славеносрпског магазина Захарија Орфелина) и 1818. (појава Српског рјечника Вука Караџића) суштински је предиспонирао даљи развој догађаја, који је несумњиво ишао у смеру коначне победе Вукових реформаторских идеја о књижевном језику, којем ће у основи бити простонародни језик. Управо такав књижевни језик, праћен поједностављеном српском грађанском ћирилицом и фонетским (фонолошким) правописом, омогућио је и његову највећу корист: да се српски народ метеорском брзином током 19. в. издигне из свог културног и образовног таворења условљеног вишевековном окупацијом, а потом да у 20. в. читавим низом личности и њихових дела (Никола Тесла, Милутин Миланковић, Михаило Петровић Алас, Иво Андрић, Милош Црњански, Емир Кустурица и др.) пронесе и славу српске културе.
