О књизи

У обимној литератури о свадби и свадбеним песмама код Срба, занемариване су везе између елемената народне културе, традиционалних представа о свадбеним ритуалима и одговарајућих песама које су њихов део. А управо између свадбеног обреда и песама, које представљају његову вербалну манифестацију, постоји тесна веза (Иванова, 1984, 12), јер су стихови били део свадбене обредно-обичајне праксе. Они су записивани у оквиру описа ритуала, уз одређени тренутак у ком су извођени, али не мали број песама забележен је само са назнаком записивача да је песма свадбена или изван ритуалног контекста.Такви стихови распознају се као свадбени на основу њихових варијаната које су записали етнографи описујући свадбу или на основу садржинске и тематско-мотивске сличности са свадбеним песмама словенских народа које су сачувале сећање на обредни контекст извођења. Пошто песме исходе из обреда, ритуалистичко тумачење свадбених стихова полази од претпоставке да у њима треба открити обредну основу, а потом и начин поетизовања ритуалног модела (Ајдачић, 1998, 218). Када је обред почео да се раслојава и нестаје, губили су се и поједини сегменти свадбених ритуала, али су у свести људи остајали стихови као слика једном већ створених представа и веровања о животу. Зато се у записима тих песама, које су прелазиле у друге песничке врсте, до извесне мере, могу сагледати одређени акционални елементи обреда (Богдановић, 2000, 11).

Песме говоре о свим деловим свадбе, свим учесницима ритуала, али су, по правилу, намењене неком од носилаца функција у систему обредно-обичајне праксе: младој, младожењи, куму, старом свату, младеначким родитељима, итд.