О књизи
Од књиге Томе Маретића Наша народна епика из 1909. године (друго издање 1966, прир. Владан Недић) прошао је цели један век, а ми још увек немамо боље, а скоро да немамо и било какве књижевноисторијске синтезе о најпопуларнијем роду наше усмене књижевности, који је српски народ у 19. веку овенчао песничком славом какву он до тада није познавао – о епској поезији. Да парадокс буде већи, када је реч о питањима историје и поетике усмене књижевности, проучавању епске поезије у систему усмених жанрова, у односу на лирику и усмене прозне врсте, посвећено је далеко највише монографија, студија, расправа, чланака и приказа; епска поезија је истрaживана – а често се мислило да су та истраживања и дефинитивно окончана – из разних аспеката и са разноврсних методолошких полазишта; па ипак је, када је реч о књижевноисторијској рецепцији, ова област код нас још увек осветљена старинском воштаном свећом у поређењу са неонском расветом коју око себе штедро расипају класични епови европске књижевне традиције још од античког доба...