О књизи

Књижевнотеоријска мисао на почетку двадесетог века била је обележена једним, на први поглед сасвим разложним захтевом да се успоставе стабилне везе између појмова и њиховог прецизног језичког израза. „Не треба мислити да је могуће знати књижевне особине, а не знати термине који их бележе”, вели Богдан Поповић. „Те две ствари су практично нераздвојне једна од друге. Где појма има, ту има и назива и имена; и обратно, где назива нема, ту се не зна ни за одговарајући појам.” Данас је, међутим, очигледно да је успостављање стабилне везе појма и његовог назива вероватно и највеће изневерено очекивање науке о књижевности у протеклом столећу. Уз мало цинизма, могло би се рећи да је грандиозна теоријска мисао о књижевности у двадесетом веку своју сврху нашла не у томе да појмове које користи недвосмислено и прецизно дефинише, већ, напротив, да управо свест о двосмислености и нестабилности термина што више нагласи и увећа, или, другим речима, да у самој несавршености дефинисања предметa свог интересовања нађе залог и смисао опстанка.