О књизи

Књигу Писци говоре у којој су сабрани моји разговори са савременим српским књижевницима објавио сам у издању Друштва за српски језик и књижевност 2007. године. Неки од њих нису више са нама. Књига коју имате у рукама је природни, истоимени продужетак поменутог наслова, са истоветном намером да се читаоцима понуди низ поетичких ставова и размишљања уврштених аутора. Стога са разлогом у књизи Писци говоре 2 могу поновити речи из „Завршне напомене” претходећег јој издања:
„Ову књигу чини збир ‘сапутничких разговора’. Тако би их, верујем, назвала Исидора Секулић.” (…) „Разговарали смо углавном о писању, о спољашњим и унутрашњим подстицајима који нас окрећу на ту страну, о језику и још о многочему, без намере да на било коју од покренутих тема ставимо тачку, јер о свету, о књижевности, и посебно, о свету књижевности, ‘причању краја нема’. Тако би, сигурно, рекао Иво Андрић.”
Будући да су неки од разговора објављени разним пригодама, а неки посебно вођени за ово издање, они овде нису поређани хронолошки, према датуму када су настали, како је то било у претходном наврату, већ следе редослед по старини. Поновићу, такође, „да су ми ти разговори причињавали радост, јер су увек настајали у тражењу сагласја, што и данас (као и онда, можда још израженије – накнадна опаска М. П.), у доба када сви говоре а нико никога не слуша, није ни лако ни често, и како се надам да ће понеку реч из њих, добро нађену и у прави час прочитану, на исти начин примити и други, посебно они који се тек отискују на неизвесни, чаровити пут писања и читања.
У Разговору са Душаном Ковачевићем помагала ми је Тамара Крстић, на чему јој захваљујем.
Све остало је препуштено читаоцима.