О књизи

„Књига Душице Потић није вредна и важна зато што уочава елементе митских образаца, фолклора и народне књижевности код једног песника, већ зато што те елементе открива код једног великог песника као што је Стеван Раичковић. На тај начин она имплицитно полемише са најновијим методолошким правцима у проучавању књижевности који аутора своде на израз одређене културе или социјалне групе, чиме се доводи у питање сама идеја самосвојне личности аутора, па према томе и фигура великог писца или песника. А да Раичковић то јесте, то потврђује и књига Поетика прикривања.
Књига Душице Потић нам дакле, имплицитно сугерише одговор на питање шта је то велики песник. То је песник који представља синегдоху књижевности, јер у себи обједињују њене различите традицијске слојеве, док са друге стране, наговештава или открива нове, модерније или постмодерније правце у њеном уметничком стварању. Такав је управо случај са Раичковићем: у његовом се опусу препознају и трагови ,,стражиловске линије” у српској поезији и трагови симболизма и народне књижевности као и трагови митских образаца, док у својој позној фази, овај песник проблематизује песнички облик и реперсонализује песнички чин, трудећи се да начини поезију од онога, што је Елиот имплицитно одбацивао као садашње у садашњем.“

Извод из образложења стручног жирија награде „Ђорђе Јовановић“ 2019. године у саставу Слободан Владушић, Леон Којен и Драган Бошковић