О књизи
Водећи рачуна о томе да је усмено дело и само у себи располућено – постављено на средокраћу између импровизације, као основне динамичке премисе своје егзистенције на вантекстовној равни и окамењености садржинских и стилско-изражајних структура на унутартекстовној равни – основни истраживачки напор у проучавању односа традиције и записаног текста усменог дела мора се усмерити ка дефинисању односа између ова два феномена, који су узајамно повезани и условљени. Истраживач, дакле, мора тежити да обухвати механизме, који, с једне стране, омогућују импровизацију ствараоца и преносиоца усменог дела, који је у исто време и његов конзумент и, с друге стране, одређују естетику истоветности, без које усмено дело као такво не постоји.