О књизи

Један од великих недостатака у проучавању наше културне историје, нашег поимања традиције, на крају наше науке, јесте мањак озбиљних и на темељним истраживањима заснованих монографија о историји институција – државних, културних и образовних пре свега. С правом је примећено да „у Србији, нажалост, немамо једну целовиту, синтетичку историју образовања“,1 али се не наглашава довољно да је предуслов за то историја школе као институције, јер је она важан сегмент културне историје једнога народа и његове државе. Свака школа, наравно, има свој образовно-педагошки дискурс, и он је, по себи се разуме, примаран. Али, свака школа је и установа која има своју културолошку димензију, а она је важна за схватање и тумачење прошлости једне државне заједнице и једног народа.2 Историја школства, дакле, није само историја школских програма и образовног система, те методичких начела, већ је њен незаобилазан део и историја самих образовних институција.