О књизи

Динамични друштвени процеси на смени 18. и 19. в. нужно су водили разрешењу кључних питања тадашње српске културе: којим типом књижевног језика и каквом ћирилицом Срби треба да пишу у будућности. Иако се расплет језичких полемика протегао и на период после објављивања Рата за српски језик и правопис Ђуре Даничића, централног филолошког дела објављеног 1847, те се може говорити и о томе да је захватио читав 19. в., педесетогодишњи период између 1768. (појава Славеносрпског магазина Захарија Орфелина) и 1818. (појава Српског рјечника Вука Караџића) суштински је предиспонирао даљи развој догађаја, који је несумњиво ишао у смеру коначне победе Вукових реформаторских идеја о књижевном језику, којем ће у основи бити простонародни језик. Управо такав књижевни језик, праћен поједностављеном српском грађанском ћирилицом и фонетским (фонолошким) правописом, омогућио је и његову највећу корист: да се српски народ метеорском брзином током 19. в. издигне из свог културног и образовног таворења условљеног вишевековном окупацијом, а потом да у 20. в. читавим низом личности и њихових дела (Никола Тесла, Милутин Миланковић, Михаило Петровић Алас, Иво Андрић, Милош Црњански, Емир Кустурица и др.) пронесе и славу српске културе.