Зона Мркаљ: Колико познајеш књижевност?

Библиотека Књижевност и језик - књига 41 Основна замисао аутора ове књиге била је да скрене пажњу наставницима и ученицима на начин на који се могу испитивати она знања из књижевности која су такве природе да је њихове резултате могуће самерити и евентуално статистички обрадити, као и да укаже на постојање различитих модела задатака, по узору на које би наставници, самостално, могли да стварају „банке“ задатака погодних за вежбање и утврђивање градива.

Зоја Карановић: Небеска невеста

Библиотека Књижевност и језик - књига 35 Књига Зоје Карановић Небеска невеста монографског је карактера представља резултат дугогодишњих истраживањафолклористике и народне књижевности. Настајала је пуних двадесет и седам година те је плод истраживачке зрелости и стваралачке синтезе. Драгоцена је у научном смислу јер је прва целовита књига из ове области, која не само да изучава свадбене песме, праве реликвије наша усмене лирике, него је замишљена знатно шире, тако да прати генезу обичаја, указује на њихов обредни контекст, проналази прикривена значења, трансформације и рефлексе на ширем плану усменог стваралаштва. Оливера Радуловић (из Уводне речи)

Душица Потић: Поетика прикривања

Књижевност и језик - књига 56 Награда „Ђорђе Јовановић“ за 2019. годину Књига Душице Потић није вредна и важна зато што уочава елементе митских образаца, фолклора и народне књижевности код једног песника, већ зато што те елементе открива код једног великог песника као што је Стеван Раичковић. На тај начин она имплицитно полемише са најновијим методолошким правцима у проучавању књижевности који аутора своде на израз одређене културе или социјалне групе, чиме се доводи у питање сама идеја самосвојне личности аутора, па према томе и фигура великог писца или песника. А да Раичковић то јесте, то потврђује и књига Поетика прикривања. Књига Душице Потић нам дакле, имплицитно сугерише одговор на питање шта је то велики песник. То је песник који представља синегдоху књижевности, јер у себи обједињују њене различите традицијске слојеве, док са друге стране, наговештава или открива нове, модерније или постмодерније правце у њеном уметничком стварању. Такав је управо случај са Раичковићем: у његовом се опусу препознају и трагови ,,стражиловске линије” у српској поезији и трагови симболизма и народне књижевности као и трагови митских образаца, док у својој позној фази, овај песник проблематизује песнички облик и реперсонализује песнички чин, трудећи се да начини поезију од онога, што је Елиот имплицитно одбацивао као садашње у садашњем. Извод из образложења стручног жирија награде „Ђорђе Јовановић“ 2019. године у саставу Слободан Владушић, Леон Којен и Драган Бошковић

Душан Иванић: Огледи о Стерији

Библиотека Књижевност и језик - књига 19 Морфолошки и жанровски, опус Ј. С. Поповића један је од најбогатијих које српска књижевност има […]. Да ли у тој разноликости текстова, осим чињице да потичу од истог аутора, или да их је он одабрао (кад је преводилац), има извјесног језгра, неке заједничке супстанце која би се могла назвати праформом, протоформом.

Драгана Вукићевић: Писмо и прича

Библиотека Књижевност и језик Српска реалистичка приповетка и фолклорна традиција. Драгана Вукићевић се у својој студији суочила с крупним научним задацима: на једној страни опсежна примарна грађа (ауторска приповијетка и фолклорна традиција), на другој обимна научна литература… Уз редовну систематизацију огромне грађе на границама двију области културе, класификацију појединих аспеката књижевних дјела, аналитичке захвате који ће се одразити на тумачење кључних својстава приповиједачких текстова (нпр. мотивација, јунак, приповиједач), исцрпљивање задате теме у оквирима досљедног поступка, остварен је изузетан допринос историји српске књижевности епохе реализма и дат методолошко-теоријски образац за један аспект изучавања књижевне традиције. Извод из рецензије проф. др Душана Иванића

Валентина Питулић: Трагом архетипа

Библиотека Књижевност и језик - књига 37 Књигу Трагом архетипа чине текстови који су у последњих петнаест година саопштени на научним скуповима у земљи и иностранству и објављени у тематским зборницима. Приређени за књигу доживели су незнатне измене, као резултат накнадног промишљања и коришћења додатне литературе. Посебан изазов у тумачењу књижевности био је транспозиција усменог у уметнички текст. Праћено је тематско прожимање од Светог писма до савремене књижевности. Континуитет интертекстуалности усменог наслеђа и ауторске књижевности омогућио је примену архетипске критике. Како она задире у дубље слојеве човекове психе, који се манифестују преко „исконских слика“, отворила се могућност новог читања уметничког текста у који је инкорпорирано колективно памћење. Коришћењем језика симбола отворена је могућност дубљег тумачења књижевног дела, у свој његовој култоролошкој сложености. Карл Густав Јунг сматрао је архетип „праисконском сликом“, која је иманентна и народном и уметничком тексту. Како је, по Нортопу Фрају, архетипове најлакше проучавати у усменој књижевности, то свако коришћење симбола народне традиције отвара могућност њене примене. У усменој и писаној књижевности подједнако су заступљене личности из историјског миљеа, чему је у књизи посвећено посебно поглавље. Изазов је био и тумачење транспоновања народне песме у уметнички текст. У ишчитавању богатог књижевног наслеђа остају неосвојени простори. Они чекају критичко перо нових истраживача. Нека ова књига буде карика на том путу.

Бошко Сувајџић: Јунаци и маске

Библиотека Књижевност и језик Водећи рачуна о томе да је усмено дело и само у себи располућено – постављено на средокраћу између импровизације, као основне динамичке премисе своје егзистенције на вантекстовној равни и окамењености садржинских и стилско-изражајних структура на унутартекстовној равни – основни истраживачки напор у проучавању односа традиције и записаног текста усменог дела мора се усмерити ка дефинисању односа између ова два феномена, који су узајамно повезани и условљени. Истраживач, дакле, мора тежити да обухвати механизме, који, с једне стране, омогућују импровизацију ствараоца и преносиоца усменог дела, који је у исто време и његов конзумент и, с друге стране, одређују естетику истоветности, без које усмено дело као такво не постоји.

Бошко Сувајџић: Иларион Руварац и народна књижевност

Награда Вукове задужбине за науку 2007. године Не знам је ли ово значајна књига, али знам да је посвећена значајном човеку. Човеку који је истински љубећи свој народ доживео да га нападају као издајника и разоритеља народних идеала. Човеку који је слепо проповедао истину како истина коју је проповедао не би била слепа. Монаху који је имао вере у науку и научнику који је посветио своју науку вери. Архимандриту који је знао да управља животом једног манастирског братства, а није умео да буде управитељ сопственој судбини. Историчару који је рушио историјске заблуде у заблуди да ће једнога дана истина однети превагу над лажи. Који се мразио са свим оним што је Србију, мислио је, вукло у опсене шарлатанства, у бездане националне митоманије и лажи. Извод из беседе поводом доделе награде Вукове задужбине за науку у 2007. години.