Разговори са Драгославом Михаиловићем, Љубомиром Симовићем, Видом Огњеновић, Давидом Албахаријем, Душаном Ковачевићем, Драганом Великићем, Иваном Негришорцем, Весном Голдсворти, Гораном Петровићем и Сашом Радојчићем.
Књигу Писци говоре у којој су сабрани моји разговори са савременим српским књижевницима објавио сам у издању Друштва за српски језик и књижевност 2007. године. Неки од њих нису више са нама. Књига коју имате у рукама је природни, истоимени продужетак поменутог наслова, са истоветном намером да се читаоцима понуди низ поетичких ставова и размишљања уврштених аутора. Стога са разлогом у књизи Писци говоре 2 могу поновити речи из „Завршне напомене” претходећег јој издања:
„Ову књигу чини збир ‘сапутничких разговора’. Тако би их, верујем, назвала Исидора Секулић.” (…) „Разговарали смо углавном о писању, о спољашњим и унутрашњим подстицајима који нас окрећу на ту страну, о језику и још о многочему, без намере да на било коју од покренутих тема ставимо тачку, јер о свету, о књижевности, и посебно, о свету књижевности, ‘причању краја нема’. Тако би, сигурно, рекао Иво Андрић.”
Будући да су неки од разговора објављени разним пригодама, а неки посебно вођени за ово издање, они овде нису поређани хронолошки, према датуму када су настали, како је то било у претходном наврату, већ следе редослед по старини. Поновићу, такође, „да су ми ти разговори причињавали радост, јер су увек настајали у тражењу сагласја, што и данас (као и онда, можда још израженије – накнадна опаска М. П.), у доба када сви говоре а нико никога не слуша, није ни лако ни често, и како се надам да ће понеку реч из њих, добро нађену и у прави час прочитану, на исти начин примити и други, посебно они који се тек отискују на неизвесни, чаровити пут писања и читања.
У Разговору са Душаном Ковачевићем помагала ми је Тамара Крстић, на чему јој захваљујем.
Све остало је препуштено читаоцима.
Посебно издање часописа Свет речи
Ову књигу чини збир „сапутничких разговора”. Тако би их, верујем, назвала Исидора Секулић. Водио сам их са српским писцима током минулих двадесетак година, махом на страницама часописа Свет речи који их сада објављује као засебно издање. Разговарали смо углавном о писању, о спољашњим и унутрашњим подстицајима који нас окрећу на ту страну, о поетици, о језику и још о многочему, без намере да на било коју од поменутих и непоменутих тема ставимо тачку, јер о свету, о књижевности, и посебно, о свету књижевности, „причању краја нема”. Тако би, сигурно, рекао Иво Андрић. И сада, поређани хронолошким редом, онако како су се први пут појављивали, ти разговори, и збирно и појединачно, сведоче о чему су све и како размишљали српски писци с краја прошлог и почетка новог столећа док су писали своје добре и занимљиве књиге. Рећи ћу још да су ми ти разговори причињавали радост, јер су увек настајали у тражењу сагласја, што данас, у доба када сви говоре а нико никога не слуша, није ни лако ни често, и како се надам да ће понеку реч из њих, добро нађену и у прави час прочитану, на исти начини примити и други, посебно они који се тек отискују на неизвесни, чаровити пут писања и читања. У разговору са Душаном Ковачевићем помагала ми је Јелена Дуроњић, на чему јој се захваљујем, а остајем захвалан и пријатељима из Друштва за српски језик и књижевност који су дошли на мисао да би ово могла бити једна књига. И – ево је, онаква каквом смо је заједно замислили.
Завршне напомене, Михајло Пантић
јесен 2007, Београд
Библиотека Књижевност и језик - књига 23
Награда Станислав Винавер 1995. године
Смисао завршетка у роману „Друга књига Сеобаˮ Милоша Црњанског.
Студија О завршетку романа у сваком свом поглављу доноси књижевноисторијска и интерпретативна открића: било да наглашава неке неуочене везе између Црњанскових текстова или да наглашава везе тих текстова са текстовима других писаца српске књижевности, ова студија говори о нечему што није било предмет досадашњих студија о овом роману и о овом писцу. Она није само потпуно оригиналан рад у области свог предмета, већ и редак начин да се истражује одређено књижевно дело.
Јован Деретић, 1995.
Теоријско разматрање проблема краја приповедања и завршетка текста приповедне творевине, са изведеним интерпретацијама појединих видова Друге књиге Сеоба као позадином, постаје посебно занимљиво и подстицајно.
Драган Стојановић, 1995.
Бавећи се превасходно наратолошким проблемом, уважавајући условну семантичку аутономију текста, промишљено користећи постулате ововековних књижевноисторијских школа и усмерења, не заборављајући, при том, књижевноисторијски контекст, Ломпар исписује рад који одликује прецизност филолога и доследност логичара.
Брана Миладинов, 1995.
Мило Ломпар припада оним ретким тумачима чији интерпрететативни увиди трајно померају хоризонт рецепције најбољег романа Милоша Црњанског.
Бојана Стојадиновић-Пантовић, 1996.
Библиотека Књижевност и језик - књига 39
Од првих деценија XVIII столећа до седамдесетих година XIX, у географском и културном простору који омеђава јурисдикција Карловачке митрополије (који се означава различитим терминима као што су: угарски срби, срби северно од саве и Дунава и сл.) састављање и поседовање рукописних песмарица било је обичај и мода, али пре свега начин чувања и преношења песама. од оног времена када је Тихомир остојић, који је први увео песмарице у књижевну историју, написао:
У животу народа има једно доба песмарица, као и у животу човекову. Али то доба у животу православних Срба треба да се открије. Оно је исто тако тамно као и доба наше преисторије. Морало се копати док се дошло до посавских и подунавских сојеница. И преисторијски споменици наше књижевности су негде затрпани. И њих треба откопати у старим библиотекама, прашним таванима и забаченим архивима…
Библиотека Књижевност и језик - књига 17
Живот или Житије? Како назвати ово Константиново дело? Мислим да је сам Константин сасвим лепо одредио суштину и садржај свога дела. Ево његових речи: „Сија убо написахом јако житије јединого н’ јако летописац с’ прочиими всеми“, односно: „Ово, дакле, не написасмо само као житије, него као (да сам) летописац са свим осталим (стварима).“ (Јагић, стр. 327; превод, стр. 42). Мало даље, на истој страни, Константин је свестан да његов рад може имати недостатака и празнина, јер се поред Деспота нашао у каснијим годинама и многе податке из Деспотовог детињства и ране младости није могао знати, па каже да ће бити добро ако неко ко боље од њега зна о Деспоту, то и саопшти. Циљ му је, дакле, био да што боље и верније опише Деспотов живот, по много чему невероватно мучан и тежак, испуњен непрестаним ратовима и биткама, личним и породичним несрећама, али свакако изузетан, у најбољем смислу те речи. Деспот је, нема сумње, и нека врста „хришћанског витеза“, утврђеног у хришћанској вери и богољубљу. По световним и хришћанским елементима којима се одликовао, и он лично и његова владавина, њему је место међу идеалним средњовековним европским владарима. Са свих ових разлога свој превод сам насловила као Живот.
Библиотека Књижевност и језик - књига 18
Док „ерудит и научник светског ранга Павле Поповић не проширује своје студије започете са Његошем на друге велике српске писце и не даје историју српске књижевности од 12. века до данас“, дотле је Јован Деретић – једино он – писац Историје српске књижевности. Иако се у књижевно-историјском методу, у начину разумевања књижевног феномена, у оценама појединих писаца и епоха они разликују, све те разлике, ни мале ни небитне, представљају, поред уобичајених промена које ствара динамичан лик књижевне мисли у великим временским распонима, само улог у једној дубокој мисији одржавања, разгранавања и трајања српског књижевног памћења. Као што је Павле Поповић наш највећи књижевни историчар прве половине двадесетог века, тако је Јован Деретић наш највећи књижевни историчар друге половине двадесетог века...
Мило Ломпар
Библиотека Књижевност и језик - књига 40
Ритуал и поезија.
Студија Краљичке песме (ритуал и поезија) делимично је прерађена верзија докторске дисертације Краљице и краљичке песме у контексту пролећних обредних опхода, која је 2009. године одбрањена на Филозофском факултету у Новом Саду… Предмет истраживања у овом раду су краљичке песме, које су се изводиле у оквиру истоименог пролећног обреда. У раду се полази од теоријских разматрања Никите Толстоја… Највећи део овог рада бити посвећен управо споменутом процесу превођења постојеће реалности на ниво система знакова (кодова), односно извршиће се структурно-семантичка анализа краљичког обреда.
Библиотека Књижевност и језик - књига 52
Сложеност категорије хумора (комике и смеха) и различити приступи одражавају се на сваки вид истраживања овог феномена. Међутим, ма колико били релативни и субјективни, разни типови хумора ипак представљају битно жанровско упориште различитих усмених прозних облика. Комика или елементи комике својствени су за шаљиве приче, шаљиве новеле, део анегдота, посебан тип басне, за приче о животињама, опсцене приче, вицеве, шале. Елементи комичног нису подједнако заступљени у свим овим жанровима, а постоје и у другим наративним облицима (бајка, легендарна прича, предање), као и међу краћим говорним формама (питалица, загонетка, пословица).
Библиотека Књижевност и језик - књига 36
Само летимичан увид у било коју лексиконску одредницу посвећену Јовану Стерији Поповићу довољан је да и неупућени читалац схвати како је кратки животни пут овог значајног Вршчанина у себи окупио оно што може испунити десетине других просечних људских живота. Јован Стерија Поповић је рођен у Вршцу 1. јануара 1806. године по старом или 13. јануара по новом календару, од оца Стерије Поповића и мајке Јулијане Недељковић, удове сликара Василија Недељковића. Умро је у родном граду 26. фебруара 1856. по старом календару, односно 9. марта по новом рачунању времена.
Несебично и пожртвовано радећи на добробити српске културе, Стерија је свој печат оставио у областима науке, просвете, књижевности, позоришне уметности, књижевне критике, лексикографије, оснивања и утемељивања основних институција културе ондашње Србије…
За седми и осми разред основне школе.
