Поводом Европског дана језика, у Задужбини „Доситеј Обрадовић“ је 26. септембра 2014. год. одржан округли сто на тему „Српски језик у породици европских језика – традиција и савремени тренутак“. Скуп је организован у сарадњи са Филолошким факултетом у Београду, Друштвом за српски језик и књижевност Србије, Међународним славистичким центром и Вуковом задужбином.
На округлом столу говорили су Предраг Пипер (Филолошки факултет, Београд), Бошко Сувајџић (Филолошки факултет, Београд; председник Управног Одбора Вукове задужбине; заменик управника МСЦ-а), Миодраг Матицки (Вукова задужбина), Рајна Драгићевић (Филолошки факултет, Београд), Војислав Јелић (Филозофски факултет, Београд), Милисав Савић, Ненад Николић (Филолошки факултет, Београд), Александар Милановић (Филолошки факултет, Београд; председник Друштва за српски језик и књижевност Србије), Драган Мраовић, Душица Тодоровић Лакава (Филолошки факултет, Београд), Весна Крајишник (Филолошки факултет, Београд; управник Центра за српски као страни језик на Филолошком факултету у Београду), Небојша Маринковић (Филолошки факултет, Београд – Центар за српски као страни језик на Филолошком факултету у Београду), Никица Стрижак (Филолошки факултет, Београд – Центар за српски као страни језик на Филолошком факултету у Београду). Модератор округлог стола била је Зорица Несторовић (Филолошки факултет, Београд).
Учесници скупа бавили су се важним питањима која се тичу српског језика, дефинисањем статуса српског језика – у односу на друге језике, у стратегији образовања, као службеног језика, статуса ћирилице у настави.
Посебан акценат стављен је на формирање неологизама у словенским језицима, где се запажа употреба великог броја истоветних речи, што је последица интернационализације свеопште глобализације. Такође, учесници су истакли важност унапређивања превођења дела српске књижевности на стране језике и омогућавање лакшег приступа домаћој књижевности страним издавачима.
Иако се српски језик изучава на извесном броју европских и светских универзитета, не постоји званична евиденција на којим универзитетима постоје катедре и лекторати за српски језик, нема координисане сарадње између министарства просвете, културе, министарства иностраних послова и других важних чинилаца који су неопходно укључени у процес очувања језика. Нарочито је важно омогућити учење српског језика као страног, како у земљи – тако и у дијаспори, како би се омогућила научна рецепција српског језика и књижевности у европској науци.
Општи закључак је да не постоји национална стратегија очувања српског језика. Неопходно је сагледати позицију српског језика у породици европских језика, као и европски идентитет српског језика.