Реконструкција дводеценијског рада Друштва на једном важном пројекту од великог стручног и националног значаја - такмичења из српског језика и језичке културе, остварена је из дуга према наставном предмету, наставницима, професорима и генерацијама ученика које су полетно ушле у освајање знања и лепоте свог матерњег српског језика.

После двадесет година од покретања ове значајне активности Друштва може се са задовољством констатовати да је то најмасовније такмичење у нашим школама. Задаци и циљеви овог такмичења поставили су високе захтеве настави српског језика и књижевности и у дводеценијском трајању потврдили да су у домашају стручне и квалитетне наставе.

Од првих деценија XVIII столећа до седамдесетих година XIX, у географском и културном простору који омеђава јурисдикција Карловачке митрополије (који се означава различитим терминима као што су: угарски срби, срби северно од саве и Дунава и сл.) састављање и поседовање рукописних песмарица било је обичај и мода, али пре свега начин чувања и преношења песама. од оног времена када је Тихомир остојић, који је први увео песмарице у књижевну историју, написао:

У животу народа има једно доба песмарица, као и у животу човекову. Али то доба у животу православних Срба треба да се открије. Оно је исто тако тамно као и доба наше преисторије. Морало се копати док се дошло до посавских и подунавских сојеница. И преисторијски споменици наше књижевности су негде затрпани. И њих треба откопати у старим библиотекама, прашним таванима и забаченим архивима...

Само летимичан увид у било коју лексиконску одредницу посвећену Јовану Стерији Поповићу довољан је да и неупућени читалац схвати како је кратки животни пут овог значајног Вршчанина у себи окупио оно што може испунити десетине других просечних људских живота. Јован Стерија Поповић је рођен у Вршцу 1. јануара 1806. године по старом или 13. јануара по новом календару, од оца Стерије Поповића и мајке Јулијане Недељковић, удове сликара Василија Недељковића. Умро је у родном граду 26. фебруара 1856. по старом календару, односно 9. марта по новом рачунању времена.

Несебично и пожртвовано радећи на добробити српске културе, Стерија је свој печат оставио у областима науке, просвете, књижевности, позоришне уметности, књижевне критике, лексикографије, оснивања и утемељивања основних институција културе ондашње Србије...

У складу са захтевима савремене наставе и са намером да се унапреди школско учење творбе речи, испитано је место ове лингвистичке дисциплине у настави матерњег језика. Иако је тежиште рада на критичком сагледавању савременог учења творбе речи, ради целовитог увида у обим и начин учења ове лингвистичке области спроведено је и дијахроно истраживање. Како би се могао стећи комплетнији увид у заступљеност и начин учења творбе речи у школама и методичку обраду овога градива у уџбеницима, приказане су граматике које су настале у различитим друштвено-историјским и културним раздобљима (од друге половине XIX века до данас) и које су послужиле као основа за израду школских граматика или су наменски писане за школске потребе према наставним плановима и програмима у оквиру постојећег образовно-васпитног система.

Извод из књиге

Докторска дисертација Зоне Мркаљ ретка је књига у српској науци која задовољава две намене. Она је ваљан методички приручник који омогућује извођење наставног про­­цеса у складу са највишим стандардима методичке науке, али и научна моно­гра­­фија која компетентно промишља једну врло широку и проблематичну пре­дме­тну област у српској и европској фолклористици.

Сама тема монографије изискује вишегодишњи рад озбиљног тима стручњака и познавалаца обе ове области. На први поглед изузетно захтеван и готово несавладив задатак. Поставивши прецизно циљеве истраживања, методе и правце истраживања, као и план рада, Зона Мркаљ се храбро, упорно и систематски ухватила у коштац са овом великом темом.

Без обзира на све, не мислимо да треба, нити препоручујемо да се одустане од покушаја тумачења уметничког дела. Баш напротив... Покушајем анализе извесног броја истакнутих делâ и писаца српске књижевности показали смо вероватно више храбрости него умешности. Али то не значи да ми сматрамо сопствени приступ или приступ оних на које се ослањамо и од чијих резултата полазимо – да су резултати научног приступа књижевности са неког становишта ефемерни или безначајни. Сматрамо их важним доприносом како тумачењу књижевног текста тако исто и увођењу младих људи у читање и разумевање, као и настави књижевности у школи.

Извод из предговора

Неки се радови баве синтаксичким питањима која су често "претресана" у досадашњим научним и граматичким анализама. У радовима из ове књиге на та се питања, међутим, дају сасвим нови одговори, који најчешће у потпуности оповргавају нека од готово општеприхваћених научних србистичких и славистичких мишљења. Тако се у радовима о глаголским облицима показује и доказује да се у савременом српском језику футур други за будуће модалне епистемичке радње у одређеним лексичко-синтаксичким условима може употријебити и у простој реченици, као и да футур други од имперфективних глагола може бити у одређеним синтаксичко-семантичким условима синониман футуру првом. Такође се доказује да у одређеним контекстима и перфективни презент може бити синониман футуру првом. Ова књига ће, сигурни смо, прије свега због великог броја потпуно нових рјешења, бити и потребна и изазовна како лингвистима, професорима и студентима српскога језика и лингвистике, тако и свим докторантима из лингвистике, посебно онима које занимају синтаксичко-семантичке теме и дилеме.

Извод из књиге

Водећи рачуна о томе да је усмено дело и само у себи располућено – постављено на средокраћу између импровизације, као основне динамичке премисе своје егзистенције на вантекстовној равни и окамењености садржинских и стилско-изражајних структура на унутартекстовној равни – основни истраживачки напор у проучавању односа традиције и записаног текста усменог дела мора се усмерити ка дефинисању односа између ова два феномена, који су узајамно повезани и условљени. Истраживач, дакле, мора тежити да обухвати механизме, који, с једне стране, омогућују импровизацију ствараоца и преносиоца усменог дела, који је у исто време и његов конзумент и, с друге стране, одређују естетику истоветности, без које усмено дело као такво не постоји.

Извод из увода

Драгана Вукићевић се у својој студији суочила с крупним научним задацима: на једној страни опсежна примарна грађа (ауторска приповијетка и фолклорна традиција), на другој обимна научна литература... Уз редовну систематизацију огромне грађе на границама двију области културе, класификацију појединих аспеката књижевних дјела, аналитичке захвате који ће се одразити на тумачење кључних својстава приповиједачких текстова (нпр. мотивација, јунак, приповиједач), исцрпљивање задате теме у оквирима досљедног поступка, остварен је изузетан допринос историји српске књижевности епохе реализма и дат методолошко-теоријски образац за један аспект изучавања књижевне традиције.

Извод из рецензије проф. др Душана Иванића

Књига Топос пута у српској народној бајци Наташе Станковић-Шошо у издању Друштва за српски језик и књижевност Србије представља њен незнатно, за штампу адаптиран, магистарски рад. Састоји се из увода, десет централних поглавља, закључка, индекса појмова и имена, списка извора и литературе.

У сажетом уводу изложени су основни циљеви рада - испитивање функције топоса у структури српских народних бајки и откривање не само међуодноса са мотивом путовања, већ и са самом конструкцијом радње и различитих сижејних целина...

Свесна да је за тумачење књижевности неопходно имати чврсто упориште у методологији проучавања књижевности, Оливера Радуловић је такво упориште потражила и нашла у откривању библијског подтекста у књижевним делима. Тај подтекст она тражи успостављањем интертекстуалних веза између дела које тумачи и Библије. Библија се тако овде види као "књига над књигама" и представља исходиште свих књижевних дела која чине историју књижевности. Стога је њен основни оперативни метод компарација којом изналази не само интертекстуалне везе између књижевних дела и Библије већ и између књижевних дела различитих писаца која имају неко заједничко исходиште у Библији.

Из рецензије Павла Илића.

Док „ерудит и научник светског ранга Павле Поповић не проширује своје студије започете са Његошем на друге велике српске писце и не даје историју српске књижевности од 12. века до данас“, дотле је Јован Деретић – једино он – писац Историје српске књижевности. Иако се у књижевно-историјском методу, у начину разумевања књижевног феномена, у оценама појединих писаца и епоха они разликују, све те разлике, ни мале ни небитне, представљају, поред уобичајених промена које ствара динамичан лик књижевне мисли у великим временским распонима, само улог у једној дубокој мисији одржавања, разгранавања и трајања српског књижевног памћења. Као што је Павле Поповић наш највећи књижевни историчар прве половине двадесетог века, тако је Јован Деретић наш највећи књижевни историчар друге половине двадесетог века...

Извод из предговора професора Мила Ломпара

- -

Студија О завршетку романа у сваком свом поглављу доноси књижевноисторијска и интерпретативна открића: било да наглашава неке неуочене везе између Црњанскових текстова или да наглашава везе тих текстова са текстовима других писаца српске књижевности, ова студија говори о нечему што није било предмет досадашњих студија о овом роману и о овом писцу. Она није само потпуно оригиналан рад у области свог предмета, већ и редак начин да се истражује одређено књижевно дело.

Јован Деретић, 1995.

Не знам је ли ово значајна књига, али знам да је посвећена значајном човеку. Човеку који је истински љубећи свој народ доживео да га нападају као издајника и разоритеља народних идеала. Човеку који је слепо проповедао истину како истина коју је проповедао не би била слепа. Монаху који је имао вере у науку и научнику који је посветио своју науку вери. Архимандриту који је знао да управља животом једног манастирског братства, а није умео да буде управитељ сопственој судбини. Историчару који је рушио историјске заблуде у заблуди да ће једнога дана истина однети превагу над лажи. Који се мразио са свим оним што је Србију, мислио је, вукло у опсене шарлатанства, у бездане националне митоманије и лажи.

Извор из беседе поводом доделе награде Вукове задужбине за науку у 2007. години за књигу Иларион Руварац и народна књижевност.